Шта Temori Dolls желе? Фокус на рецентни рад Сање Поштић

Шта Temori Dolls желе? Фокус на рецентни рад Сање Поштић

Године 1996, Вилиам Џон Томас Мичел (W. J. T. Mitchell) је објавио есеј „Шта слике заиста желе?“ који је претходио његовој, сада већ култној, књизи објављеној 2005. године. 1 У есеју, Мичел истиче да се кроз то питање „провачи цела истрага о жељама пониженог или униженог Другог, мањине или подређеног који је стога био централни за развој модерних студија о роду, сексуалности и етничкој припадности“ (стр. 72). То питање је, по Мичелу, слично питањима „шта црнци желе?“ и „шта жене желе?“, као и њиховој борби да сами дају одговоре на њих. За разлику од људи, слике немају глас и језик, оне не могу да говоре за себе и сваки покушај да дају одговор на питање шта желе, резултирао би „неком врстом неискреног или (у најбољем случају) несвесног венролоквизма, као да Едгар Берген (Edgar Bergen) пита Чарлија Макартија (Charlie McCarthy): Шта лутке желе?“ (ibidem). Жеља, по Мичелу, обрнуто је сразмерна (не)могућности да се изрази. Тиме што слике немају свој глас, оне су још слабије и тиме још више желе да буду схваћене него што би то био случај да имају свој глас. Као када луткама вентролоквисти „дају“ глас, то јест говоре у име њих, сликама се често намеће глас који оне не желе, те се слике жене конструишу као објекти мушке жеље, а слике 'обојених' су обележене графичким стереотипима и расистичким визуелним дискриминацијама (стр. 74). Из тог разлога, слике желе да имају сопствени глас и језик, да се третирају као једнаке и да буду учесници дијалога са људима, а не неживи предмети којима неко наметне значење и публика га само преузме. Како је Мичел већ указао на сличност између Других, слика и лутака, остаје нам да се питамо: шта Temori Dolls желе?

Temori Dolls нису замишљене као лутке којима човек треба да „да“ глас. Оне, као и слике, себе изражавају визуелно, уз објашњење уметнице Сање Поштић шта или ко ју је инспирисао да их направи. Смештене у различите сцене, направљене од различитих материјала и дезена, Temori Dolls се изражавају и кроз говор свог тела, то јест кроз позе у којима се огледају различити покрети, радње, процеси или стања. Произашле сцене најчешће евоцирају уметнике у њиховим славним перформансима или инсталацијама, али, као и сами радови на које реферишу, превазилазе дискурс уметности и адресирају много шире теме које се тичу положаја субјективности и човека у савременом добу.

Једна Temori Doll тако на глави држи лобању, реферишући на аутопортрет Ендија Ворхола (Andy Warhol) из 1977. године. Лобања, као memento mori симбол и референца на Шекспировог Хамлета, упућује у исто време и на тему смртности и на тему самоубиства. Обе теме би у свету лутака биле бесмислене и апсурдне ако лутке не бисмо схватали као сличе нама, а ту сличност подвлачи и одабир аутопортрета као рада на који се реферише и који аутор сам ствара. Сличан ефекат настаје и када се Temori Doll, као уметник Стеларк (Stelarc), окачи да виси на 16 кука које је претходно пробио кроз своју кожу. Док је Стеларк само на кратко успевао да изведе овај перформанс на око 25 локација током 1970- их и 1980-их, при чему је често губио свест од бола, Temori Doll може годинама остати у тој пози јер не осећа бол. Визуелни језик је пак исти – и Стеларк и Temori Doll имају тело које виси целом својом тежином окачено на 16 кука прободених кроз кожу, као тело уловљене животиње, или као тело особа подређених мучењу због сумње да су вештице.

Ипак, за разлику од њих, Стеларк и Temori Doll самоиницијативно предузимају такав бол и сами га наносе себи да би га превазишли.

Поред тема смрти и бола, Temori Dolls говоре и о љубави. Као што су Марина Абрамовић и Улај 1980. извели перформанс Rest Energy, Temori Dolls упиру једна у другу под напоном симбол љубави. Док су Марина и Улај користили лук и стрелу, те је 1 William John Thomas Mitchel, What Do Pictures Want? The Lives and Loves of Images, Chicago and London: The University of Chicago Press, 2005 перформанс захтевао велик степен опреза да не дође до физичког, а не само метафоричког повређивања, Temori Dolls, сходно својој величини и конституцији, користе праћку и објекат у облику срца. У другој сцени их видимо како изводе перформанс присуства по узору на колаборативни дуо Гилберт и Џорџ (Gilbert & George) који су присутни на сцени већ педесет година. Видимо их и како љубав хомосексуалаца приказују, попут Кита Харинга (Keith Haring), као једноставну и разиграну у времену када је друштво није тако видело. Како љубав, као и било која друга емоција, не може бити позната луткама, њихов говор о љубави добија смисао тек када их схватимо једнаким нама, то јест када њих и све оне који воле не схватамо као Друге.

У истој мери у којој својим поступцима доприносе томе да се љубав хомосексуалаца не схвати као нешто друго, Temori Dolls доприносе и феминистичкој борби реминисценцијом на уметнице Јајои Кусаму (Yayoi Kusama) и Каталин Ладик. Кусама, која је присутна на светској сцени већ 70 година, врши велик утицај на различите генерације уметника и доприноси генералном сагледавању положаја жена у свету. Њене инсталације карактерише употреба истог дезена за одећу и околину у коју је субјект смештен, чиме се губи визуелна граница између тела и простора. Субјект тиме престаје да буде ограничен на свој пол, и почиње да превазилази одреднице телесног, граничног, постајући тиме једно са простором који може обухватати и друге субјекте у њему. Субјект тиме постаје наизглед бескрајан и свеобухватајући, чиме се феминистичка позиција субјекта прелива на цео универзум. Слично Кусами, Temori Dolls настоје да не буду ограничене на оно како друштво види жене, лутке, друге.

Са истим циљем реферишу и на рад Каталин Ладик, неоавангардне уметнице која је начинила значајне помаке у уметности перформанса, поезије, проширене поезије, визуелне уметности, глуме, акција, body art-a и експерименталне композиције, на простору Југославије, Србије, Војводине и Мађарске. Ладик је кроз своје радове такође еманциповала и приказивала моћ жене, рушећи границе невидљивости жене, патријархалних образаца средине и устаљених начина перцепције жене, због чега је називају феминисткињом пре феминизма и претечом Марине Абрамовић. Temori Dolls поново изводе њен перформанс Поемим (1978/2010) у којем Ладик миметику креира механички, коришћењем стакла, то јест страним телом које прислања на лице. Како је миметика најчешће подсвесна, или свесно контролисана, употребом стакла да се створе различити облици лица и изрази, миметика више није ни неконтролисана ни контролисана, него створена, као апстрактна композиција. С обзиром на то Temori Dolls не могу да мењају изразе лица нити да се крећу, њихов покушај да рекреирају овај перформанс истиче њихову жељу да имају тај начин изражавања и комуницирања и да му креативно приступе као Каталин Ладик.

У којој су мери Temori Dolls свесне шта значи бити човек, можда најбоље приказују њихови покушају да рекреирају радове савремене уметности у којима је људскост приказана на неке друге начине. Тако је уметник Такаши Мураками (Takashi Murakami) 2016. године направио хипер-реалистичну антропоморфну скулптуру/лутку, чије лице изгледа као да одбацује спољни слој испод којег се појављује исто такво лице са анимираним очима. Имитирајући те различите нивое копије људског засноване на физичкој сличности и неприродним ритмичним покретима очију, Temori Dolls заправо указују на који су начин и оне сличне људима, управо тиме што немају уграђени аутоматон који контролише неки њихов покрет. Оне такође рекреирају веверичје самоубиство, скулптуру Bidibidobidiboo Мауриција Кателана (Maurizio Cattelan) из 2012. године која самоубиство као људску карактеристику приказује заменом људске фигуре за фигуру веверице. Temori Dolls уместо веверице стављају себе, као антропоморфни лик који је негде између човека, веверице, живог и мртвог. 

Реминисценцијом одбраних уметника, радова и тема од значаја за уметност, али и стање људскости уопште, стварају се наизглед апсурдне и хумористичне сцене у којима лутке покушавају да осећају бол, љубав, смртност, родни идентитет, да превазиђу ограничење тела, стигматизацију хомосексуалне љубави, али то не могу јер нису људи. Са друге стране, оваквим реминисценцијама се дефинише шта је то што Temori Dolls желе: оне, дакле, желе да буду – људи. Желе да буду једнаке, да говоре својим гласом, као жене, као 'обојени', као Шекспиров Магбет који за себе каже: „смем оно што доликује човеку; ко сме више од тога, није човек“ (Macbeth, чин 1). И управо као људи, желе да открију шта је све човек, те испитују своју издржљивост и толеранцију бола као Стеларк, самосвесне су и експресивне по питању смрти као Хамлет и Ворхол, присутне су и виђене као Гилберт и Џорџ, имају потпуно поверење једна у другу као Марина Абрамовић и Улај излажући се опасним ситуацијама и сценаријима у којима може лако да дође до повређивања. Као Јајои Кусама и Каталин Ладик, Temori Dolls руше одреднице као што су телесно, пол, ограничење, рушећи тиме препреке са којима се жене свакодневно суочавају. Оне рекреирају уметничке радове у којима су људске одлике и стања приказани не-људским ентитетима, аргументујући тиме да могу и оне да артикулишу све људско.

Као уметнице и уметници, оне желе да говоре различитим изражајним средствима, а не само говором, те користе језик тела, визуелни језик, уметност перформанса, инсталације, све што комуникацију проширује од пуког језичког и говорног. Као што чланице феминистичког покрета Guerrilla Girls апелују да жене морају бити уметнице, а не само модели, Temori Dolls се појављују као уметнице, ектери, у фази перформативних извођења дела, а не као модели. У сценама које Сања Поштић ствара, оне се позивају на најпознатије савремене уметнике, адаптирајући њихова дела у свој свет и тиме бивају еманциповане, равноправне, способне да се изразе својим језиком. Temori Dolls тиме не говоре о еманципацији себе, него о еманципацији свих Других, подређених, понижених, који се боре да имају свој глас и да се он чује.

Соња Јанков