MEDIA



NITI PUPPETRY MAGAZINE by Sonja Jankov


Шта Temori Dolls желе? Фокус на рецентни рад Сање Поштић
Године 1996, Вилиам Џон Томас Мичел (W. J. T. Mitchell) је објавио есеј „Шта
слике заиста желе?“ који је претходио његовој, сада већ култној, књизи објављеној 2005.
године. 1 У есеју, Мичел истиче да се кроз то питање „провачи цела истрага о жељама
пониженог или униженог Другог, мањине или подређеног који је стога био централни за
развој модерних студија о роду, сексуалности и етничкој припадности“ (стр. 72). То
питање је, по Мичелу, слично питањима „шта црнци желе?“ и „шта жене желе?“, као и
њиховој борби да сами дају одговоре на њих. За разлику од људи, слике немају глас и
језик, оне не могу да говоре за себе и сваки покушај да дају одговор на питање шта желе,
резултирао би „неком врстом неискреног или (у најбољем случају) несвесног
венролоквизма, као да Едгар Берген (Edgar Bergen) пита Чарлија Макартија (Charlie
McCarthy): Шта лутке желе?“ (ibidem).
Жеља, по Мичелу, обрнуто је сразмерна (не)могућности да се изрази. Тиме што
слике немају свој глас, оне су још слабије и тиме још више желе да буду схваћене него што
би то био случај да имају свој глас. Као када луткама вентролоквисти „дају“ глас, то јест
говоре у име њих, сликама се често намеће глас који оне не желе, те се слике жене
конструишу као објекти мушке жеље, а слике 'обојених' су обележене графичким
стереотипима и расистичким визуелним дискриминацијама (стр. 74). Из тог разлога,
слике желе да имају сопствени глас и језик, да се третирају као једнаке и да буду учесници
дијалога са људима, а не неживи предмети којима неко наметне значење и публика га
само преузме. Како је Мичел већ указао на сличност између Других, слика и лутака, остаје
нам да се питамо: шта Temori Dolls желе?
Temori Dolls нису замишљене као лутке којима човек треба да „да“ глас. Оне, као и
слике, себе изражавају визуелно, уз објашњење уметнице Сање Поштић шта или ко ју је
инспирисао да их направи. Смештене у различите сцене, направљене од различитих
материјала и дезена, Temori Dolls се изражавају и кроз говор свог тела, то јест кроз позе у
којима се огледају различити покрети, радње, процеси или стања. Произашле сцене
најчешће евоцирају уметнике у њиховим славним перформансима или инсталацијама,
али, као и сами радови на које реферишу, превазилазе дискурс уметности и адресирају
много шире теме које се тичу положаја субјективности и човека у савременом добу.
Једна Temori Doll тако на глави држи лобању, реферишући на аутопортрет Ендија
Ворхола (Andy Warhol) из 1977. године. Лобања, као memento mori симбол и референца на
Шекспировог Хамлета, упућује у исто време и на тему смртности и на тему самоубиства.
Обе теме би у свету лутака биле бесмислене и апсурдне ако лутке не бисмо схватали као
сличе нама, а ту сличност подвлачи и одабир аутопортрета као рада на који се реферише и
који аутор сам ствара. Сличан ефекат настаје и када се Temori Doll, као уметник Стеларк
(Stelarc), окачи да виси на 16 кука које је претходно пробио кроз своју кожу. Док је
Стеларк само на кратко успевао да изведе овај перформанс на око 25 локација током 1970-
их и 1980-их, при чему је често губио свест од бола, Temori Doll може годинама остати у
тој пози јер не осећа бол. Визуелни језик је пак исти – и Стеларк и Temori Doll имају тело
које виси целом својом тежином окачено на 16 кука прободених кроз кожу, као тело
уловљене животиње, или као тело особа подређених мучењу због сумње да су вештице.
Ипак, за разлику од њих, Стеларк и Temori Doll самоиницијативно предузимају такав бол
и сами га наносе себи да би га превазишли.
Поред тема смрти и бола, Temori Dolls говоре и о љубави. Као што су Марина
Абрамовић и Улај 1980. извели перформанс Rest Energy, Temori Dolls упиру једна у другу
под напоном симбол љубави. Док су Марина и Улај користили лук и стрелу, те је

1 William John Thomas Mitchel, What Do Pictures Want? The Lives and Loves of Images, Chicago and London:
The University of Chicago Press, 2005

перформанс захтевао велик степен опреза да не дође до физичког, а не само
метафоричког повређивања, Temori Dolls, сходно својој величини и конституцији,
користе праћку и објекат у облику срца. У другој сцени их видимо како изводе
перформанс присуства по узору на колаборативни дуо Гилберт и Џорџ (Gilbert & George)
који су присутни на сцени већ педесет година. Видимо их и како љубав хомосексуалаца
приказују, попут Кита Харинга (Keith Haring), као једноставну и разиграну у времену када
је друштво није тако видело. Како љубав, као и било која друга емоција, не може бити
позната луткама, њихов говор о љубави добија смисао тек када их схватимо једнаким
нама, то јест када њих и све оне који воле не схватамо као Друге.
У истој мери у којој својим поступцима доприносе томе да се љубав хомосексуалаца
не схвати као нешто друго, Temori Dolls доприносе и феминистичкој борби
реминисценцијом на уметнице Јајои Кусаму (Yayoi Kusama) и Каталин Ладик. Кусама,
која је присутна на светској сцени већ 70 година, врши велик утицај на различите
генерације уметника и доприноси генералном сагледавању положаја жена у свету. Њене
инсталације карактерише употреба истог дезена за одећу и околину у коју је субјект
смештен, чиме се губи визуелна граница између тела и простора. Субјект тиме престаје да
буде ограничен на свој пол, и почиње да превазилази одреднице телесног, граничног,
постајући тиме једно са простором који може обухватати и друге субјекте у њему. Субјект
тиме постаје наизглед бескрајан и свеобухватајући, чиме се феминистичка позиција
субјекта прелива на цео универзум. Слично Кусами, Temori Dolls настоје да не буду
ограничене на оно како друштво види жене, лутке, друге.
Са истим циљем реферишу и на рад Каталин Ладик, неоавангардне уметнице која
је начинила значајне помаке у уметности перформанса, поезије, проширене поезије,
визуелне уметности, глуме, акција, body art-a и експерименталне композиције, на
простору Југославије, Србије, Војводине и Мађарске. Ладик је кроз своје радове такође
еманциповала и приказивала моћ жене, рушећи границе невидљивости жене,
патријархалних образаца средине и устаљених начина перцепције жене, због чега је
називају феминисткињом пре феминизма и претечом Марине Абрамовић. Temori Dolls
поново изводе њен перформанс Поемим (1978/2010) у којем Ладик миметику креира
механички, коришћењем стакла, то јест страним телом које прислања на лице. Како је
миметика најчешће подсвесна, или свесно контролисана, употребом стакла да се створе
различити облици лица и изрази, миметика више није ни неконтролисана ни
контролисана, него створена, као апстрактна композиција. С обзиром на то Temori Dolls
не могу да мењају изразе лица нити да се крећу, њихов покушај да рекреирају овај
перформанс истиче њихову жељу да имају тај начин изражавања и комуницирања и да му
креативно приступе као Каталин Ладик.
У којој су мери Temori Dolls свесне шта значи бити човек, можда најбоље приказују
њихови покушају да рекреирају радове савремене уметности у којима је људскост
приказана на неке друге начине. Тако је уметник Такаши Мураками (Takashi Murakami)
2016. године направио хипер-реалистичну антропоморфну скулптуру/лутку, чије лице
изгледа као да одбацује спољни слој испод којег се појављује исто такво лице са
анимираним очима. Имитирајући те различите нивое копије људског засноване на
физичкој сличности и неприродним ритмичним покретима очију, Temori Dolls заправо
указују на који су начин и оне сличне људима, управо тиме што немају уграђени
аутоматон који контролише неки њихов покрет. Оне такође рекреирају веверичје
самоубиство, скулптуру Bidibidobidiboo Мауриција Кателана (Maurizio Cattelan) из 2012.
године која самоубиство као људску карактеристику приказује заменом људске фигуре за
фигуру веверице. Temori Dolls уместо веверице стављају себе, као антропоморфни лик
који је негде између човека, веверице, живог и мртвог.
Реминисценцијом одбраних уметника, радова и тема од значаја за уметност, али и
стање људскости уопште, стварају се наизглед апсурдне и хумористичне сцене у којима

лутке покушавају да осећају бол, љубав, смртност, родни идентитет, да превазиђу
ограничење тела, стигматизацију хомосексуалне љубави, али то не могу јер нису људи. Са
друге стране, оваквим реминисценцијама се дефинише шта је то што Temori Dolls желе:
оне, дакле, желе да буду – људи. Желе да буду једнаке, да говоре својим гласом, као жене,
као 'обојени', као Шекспиров Магбет који за себе каже: „смем оно што доликује човеку; ко
сме више од тога, није човек“ (Macbeth, чин 1). И управо као људи, желе да открију шта је
све човек, те испитују своју издржљивост и толеранцију бола као Стеларк, самосвесне су и
експресивне по питању смрти као Хамлет и Ворхол, присутне су и виђене као Гилберт и
Џорџ, имају потпуно поверење једна у другу као Марина Абрамовић и Улај излажући се
опасним ситуацијама и сценаријима у којима може лако да дође до повређивања. Као
Јајои Кусама и Каталин Ладик, Temori Dolls руше одреднице као што су телесно, пол,
ограничење, рушећи тиме препреке са којима се жене свакодневно суочавају. Оне
рекреирају уметничке радове у којима су људске одлике и стања приказани не-људским
ентитетима, аргументујући тиме да могу и оне да артикулишу све људско.
Као уметнице и уметници, оне желе да говоре различитим изражајним средствима,
а не само говором, те користе језик тела, визуелни језик, уметност перформанса,
инсталације, све што комуникацију проширује од пуког језичког и говорног. Као што
чланице феминистичког покрета Guerrilla Girls апелују да жене морају бити уметнице, а
не само модели, Temori Dolls се појављују као уметнице, ектери, у фази перформативних
извођења дела, а не као модели. У сценама које Сања Поштић ствара, оне се позивају на
најпознатије савремене уметнике, адаптирајући њихова дела у свој свет и тиме бивају
еманциповане, равноправне, способне да се изразе својим језиком. Temori Dolls тиме не
говоре о еманципацији себе, него о еманципацији свих Других, подређених, понижених,
који се боре да имају свој глас и да се он чује.

Литература:
Mitchell, W. J. T., “What Do Pictures Really Want?,” October, 77 (Summer 1996), 71–82
Shakespeare, William, Macbeth, first published in 1623

Соња Јанков


POLJA magazine for literature theory published an article and cover pages with Temori Dolls
by Jelena Andjelovski












RTV show 30 minutes long about Temori Dolls

RTV CREW SERBIA


MLS art program for 2023. published images and article about Temori Dolls
with rtv crew in Serbia

with channel7 in Japan
http://www.tokyo.mfa.gov.rs/jpn/newstext.php?subaction=showfull&id=1536549420&ucat=106&template=Frontpage3Cir&


 http://www.galeriedenguri.com/guide.html

Text napisan za izlozbu , Septembar 2018.

 The puppets did not tell you? loneliness is similar. They do not need their addresses or names. They do not need documents, no bills. apparently - they do not need anything. but, we know them, and we know - we need always a small object, one almost-nothing, to hold to the traces of existence, so that we would not disappear forever in silence and dust. a dry stick, a thread in the pocket, a dropped leaf, a sleeve edge, a handle from a bag, a fence edge, a pebble ... ... a pebble, a button and a doll. the doll is the little one you are, and you are not, but you know that it is you, because all her shame and insecurity, all her endless hours of waiting for a great life to begin, only she knows. and will not tell anyone. temori dolls combine 2 wonderfully confronted things. the loneliness of each of them is part of your intimate loneliness, and I would bring them all, as if they were temporarily brought out from your room, from your head, and they must return there, because they are only there safe. At the same time, they have recorded public footprints of art history, with all their absurdities, radical shifts, erotic metaphors or critical attitude, in a direct way they whisper, sometimes they say, it is important to stay awake, to remain your own special doll and to continue the battle to the end. temori dolls are gentle reminder that a great unstoppable art is part of us, and that we, with all of our brakes and soles, are part of that morning rain of breathtaking new ideas. The puppets did not tell you? The Temori Dolls told you ... ++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++ written by: škart, beograd, year of change 2018
Niti, casopis za lutkarsku umetnost, broj 7, Febuar 2018.

http://blog.naver.com/countinstars/220733519705




http://www.sungmisan.net/bbs/board.php?bo_table=link&wr_id=1408&sca=


Vojvodjanski Magazin, broj 80, December 2014:
Lutka u umetnosti postoji oduvek, a kroz istoriju su se koristile ne samo kao igračke za decu već

 i u određenim verskim i magijskim ritualimaa. Iako u našoj umetnosti lutka nije toliko

 rasprostranjena i nema značajnu vrednost kao u pojedinim kulturama, poneki talentovani

 umetnici je ipak koriste kao jezik izražavanja sopstvenih stavova, stvarnosti i mišljenja. Jedna od

 takvih je i Novosađanka Sanja Poštić, master dizajna, koja se već punih šest godina bavi izradom

 minijaturnih, ručno šivenih umetničkih lutaka “Temori Dolls”, a nedavno je imala priliku da ih

 po prvi put predstavi i našoj publici izloživši ih u Novom Sadu. Do sada ona je izlagala u Južnoj

 Koreji i Južnoafričkoj republici, a ovim interesantnim hobijem počela je kako kaže da se bavi

 sasvim slučajno.

 “Dok sam živela i radila u Koreji, bila sam oduševljena time što gotovo da nema žene koja

 makar jednom u životu nije napravila krpenu lutku. To je deo njihove kulture i tradicija izrade

 ovih umetnina nikada nije iščezla. Opčinjena njihovim savršenstvom detalja, poželela sam da

 kupim jednu takvu lutku za uspomenu. Ipak, shvatila sam da bih mogla da pokušam i sama da je

 napravim uprkos tome što ja čak ne znam ni da šijem!” – izjavila je ova umetnica i dodala da je

 zahvaljujući svojoj radoznalosti uspela da kreira čak 100 unikatnih “pačvork” lutkica tražeći u

 njima originalnost i živopisan karakter. “Shvativši da u tome beskrajno uživam, napravila sam

 još 100 minijatura i pomislila da je vreme da svoj rad podelim sa drugima. Prva izložba ‘Temori

 dolls’ održana je u Koreji i svoje lutke predstavila sam u maloj galeriji svoje prijateljice” -

 ispričala je Poštićeva. Sam naziv “temori adjaši” na korejskom znači proćelav čovek, a kako

 kaže, budući da su njene prve lutkice zaista izgledale tako - odlučila je da to bude naziv prve

 izložbe. Kasnije je on ostao kao prepoznatljivo ime iza kog se kriju ove minijature. Kako su

 lutkice prodate za svega tri dana, dobila je novu pokretačku energiju da nastavi time da se bavi.

 Vremenom, priznaje, bivala je sve veštija, ali su njene lutke “u svoj svojoj traljavosti zadržale

 dozu šarma”.

 Svoju drugu svetsku izložbu - „Killer Art Scene“ - napravila je u Južnoj Africi, u Johanesburgu,

 gde su njena mala umetnička dela potpuno osvojila i tamošnju publiku, a najveće priznanje koje

 joj je potvrdilo da je ušla u svet ozbiljnih umetnika jeste između ostalog i tekst poznate art

 kritičarke objavljen u listu „Guardian”.

 Inspiraciju za izradu svojih lutaka “Temori Dolls” crpi u brojnim crtežima drugih umetnika,

 kultnim scenama iz filmskih klasika, remek delima istorije umetnosti, ali i svakodnevnim

 događajima ili pojavama iz domena popularne kulture i tradicije. Njena dela su kritički odraz

 savremenog društva, pop kulture, religije i istorije umetnosti, a jezik izražavanja protkan je

 ironijom. Ove lutke mogu se okarakterisati kao svojevrstan medij pomoću kojeg autorka na

 satiričan način izražava svoje stavove i pogled na svet i svakodnevna dešavanja. Veliki broj

 ljubitelja lutaka koji poseduje jednu od “Temori Dolls”, zapravo su umetnici.

 Određenu informaciju ili vest na kojoj temelji svoje delo, ponekad je, kaže, lakše preneti i uraditi

 nego kada je u pitanju reminiscencija na određenu sliku jer sliku najpre mora dobro da prouči

 kako bi shvatila da li će to moći da se realizuje trodimenzionalno. Osim toga, ono što Sanja ističe

 kao veoma važno jeste da u svakom trenutku tokom izrade mora voditi računa o tome da ljudi na

 prvi pogled nedvosmisleno shvate poruku koju njene lutke prenose. Za izradu jedne lutke

 potrebno joj je nekoliko dana rada, ali je rezultat poigravanja s materijalima, koncima i

 najsitnijim detaljima – pravo malo umetničko delo. Poštićeva kaže da najčešće koristi japanske

 materijale jer sadrže vrlo sitne detalje što je za izradu malih lutaka dragoceno, a pažljivo ih bira

 kako bi teksturom i dezenom odgovorili na određenu temu. Ipak, Sanja ističe da materijali nisu

 jeftini jer se prodaju u dimenzijama 60X60cm, a to malo parče košta i do 10 evra.

 Do danas, Sanja Poštić je napravila čak 518 unikatnih “Temori Dolls” lutkica koje odlikuje

 suptilnost i jednostavnost, a skoro tridesetak po prvi put je nedavno izložila u Srbiji i to u Novom

 Sadu. Svoju treću i poslednju izložbu nazvala je “Moralni egzorcizam”, a glavni motiv i koncept

 ove izložbe, koju je pripremala gotovo godinu dana s povremenim prekidima, jeste smrt kojim su

 prikazani upečatljivi prizori iz religije i istorije umetnosti. “Ne verujem da ću više praviti

 “Temori dolls”, ali ako budem odlučila da ipak napravim još jednu izložbu – to će svakako biti

 na američkom kontinentu. Volela bih da nastavim da pravim lutkice, ali da kreiram nešto

 savršenije i kompleksnije, makar jednu lutku pravila tri godine” – zaključila je Poštićeva.

 Fotografije svih njenih lutaka, kao i kontakt možete pronaći na blogu

 www.temoridolls.blogspot.com

 Autor: Marina Luković


http://www.kcns.org.rs/vest/umetnicke-lutke-sanje-postic-premijerno-u-srbiji-u-malom-likovnom-salonu/?lng=lat

http://www.nadji.info/rs/moralni-egzorcizam-temori-dolls-umetnicke-lutke-izlozba-sonje-postic/ev2737/ve42884/
http://gradski.rs/otvaranje-izlozbe-moralni-egzorcizam-temori-dolls-u-kulturnom-centru/
http://www.mrezakreativnihljudi.com/2014/09/otvaranje-izlozbe-moralni-egzorcizam.html

 http://www.kcns.org.rs/vest/otvaranje-izlozbe-moralni-egzorcizam-temori-dolls-umetnicke-lutke-autorke-sonje-postic/

 http://archive.feedblitz.com/888704/~4821536

“Nutshell ART Studies OF Unexplained Death”
Tekst o izložbi Sanje Poštić u KCNS, 2014.

Šest godina nakon početka izrade svojih Temori Dolls i izložbi održanih u Koreji, Južnoj Africi i Srbiji, Sanja Poštić izlaže svoje najnovije radove na trećoj samostalnoj izložbi, ovog puta pred novosadskom publikom. Najkraće rečeno, Sanja Poštić je definisala Temori lutke kao “... umetnička dela nalik igračkama, koja prikazuju likove i prizore sa čuvenih slika i skulptura savremene umetnosti. One su unikatne, ručno izrađene i šivene od različitih materijala i tkanina...”[1].
Umetničke lutke (eng. Art Dolls) su u našoj sredini izuzetno retko korišćene kao umetnički jezik, iako su različite drevne i ne-industrijske tehnike njihove izrade rasprostranjene kroz istoriju i društva širom sveta: šivene ili mekane lutke (eng. sewed, soft dolls), primitivne lutke načinjene od drveta, kostiju, slonovače, voska, kukuruzovine, filca, predenog pamuka ili pamučne vate, lutke i figure napravljene od papirne kaše ili brašnom/tutkalom lepljenih slojeva papira (fr. papier-mâché), figure i maske načinjene od slojeva papirusa i lanenog platna (eng. cartonnage), gipsane i glinene oslikane lutke itd. One su kroz istoriju i različite kulture bile namenjene prvenstveno deci kao igračke, ali i kao pratioci prerano umrlog deteta na drugi svet, ili korišćene u različitim svetkovinama, poput latino-američkog Dana mrtvih (šp. Día de Muertos), ili u obredima divinacije i različitim magijskim ritualima.
Podjednako iznenađujuće, lutke su u modernoj i savremenoj umetnosti odigrale veću ulogu nego što bi se to na prvi pogled moglo učiniti. Alfred Jarry je kao petnaestogodišnjak napisao svoj prvi komad Les Polanais sa drugom iz razreda, i izveo ga kao kućnu marionetsku predstavu. Glavni lik Père Heb, je groteskna karikatura njihovog debeljuškastog, dobronamernog i nekompetentnog profesora (pata)fizike. U prerađenoj i proširenoj verziji Žarijevog komada Ubu Roi, Père Heb je prerastao kratko u Ubu. Nakon skandala na prvoj izvedbi Kralja Ibija, Žari odlučuje da ponovo vrati predstavu u teatar lutaka. Žari je kao preteča imao veliki uticaj na avangardne pokrete moderne umetnosti sa početka XX veka. Među umetnicima koji su se formirali u ovim pokretima, a koji su intenzivno koristili lutke u nekoj fazi svog rada, izdvajaju se svakako Hans Bellmer i njegova “živa lutka”, pesnikinja Unica Zürn, zatim Lotte Pritzel, čije su voštane lutke imale veliki uticaj na Bellmer-a i njegovu knjigu Die Puppe iz 1934, kao i Louise Bourgeois, velika umetnica čiji je čitav životni opus opsesivni egzorcizam patnji i trauma koje je uzrokovao “...mon cher Papa...”. Jedan od najvećih umetnika tog vremena i iskreni poštovaoc Žarija, Marcel Duchamp, u svom radu Étant donnés, na kome je u tajnosti radio poslednjih 20 godina života, koristi pergament, svinjsku kožu i različite gume i plastike u modelovanju lutke, tj. ženskog torza prikazanog unutar svog dioramskog asemblaža. Prizor podseća na forenzičku scenu sa mesta zločina, koji istovremeno i podjednako budi nelagodnost u njegovom posmatranju, kao i razmišljanju o njemu. Među mnogobrojnim umetnicima u čijim su životima lutke igrale nezamenjivu ulogu su i američki fotograf Morton Bartlett, u čijem su podrumu nakon njegove smrti pronađene desetine hiper-realističnih lutki dece, uglavnom oslikanih izlivenih gipsanih Lolita koje je izrađivao i fotografisao za sebe, ili vajar Lester Gaba, koji se nije razdvajao od svoje greta-garbovske manekenske lutke Cynthia-e, sa kojom je živeo i učestvovao u društvenom životu Njujorka tridesetih godina prošlog veka, ili konačno Oskar Kokoschka, koji se nikada nije oporavio od svoje dvogodišnje ljubavi i veze sa Almom Mahler, po čijem je liku dao da se napravi realistična lutka, sa kojom je kasnije kratko pokušao da živi pre nego što joj je u nastupu kraljevskog ludila odrubio glavu pred mnogobrojnom svitom.
Temori lutke koje izrađuje Sanja Poštić su mekane, šivene umetničke lutke (eng. soft art dolls), koje se nalaze u preseku mekanih skulptura (eng. soft sculptures) i artističkih lutki (eng. art dolls ili art puppets). Tokom 2009 godine su organizovane dve velike svetske retrospektivne izložbe na obe teme, prva pod nazivom Soft Sculpture u Nacionalnoj galeriji Australije (kuratorka Lucinda Ward), i druga The Puppet Show u Muzeju savremene umetnosti u Hjustonu (ko-kuratorke Ingrid Schaffner i Carin Kuoni). Na izložbi Soft Sculpture, skulpture su tematski podeljene u kategorije kao što su viseće-padajuće, paperjasto-krznene, tečne (ili šire, fluidne), ukalupljeno-presovane, plastične, naduvane i stišljive (eng. Droopy, Fluffy, Liquid, Moulded, Plastic, Puffy, Squishy). Ovi mekani materijali su već sami po sebi subverzivni materijali, u odnosu na u skulpturi klasično korišćene i skupe bronzu, kamen ili drvo. Ideja-vodilja druge izložbe je provokativna moć lutke, ”...koja zalazi duboko u društveni, politički i psihološki teren, pokrećući teme koje lutke prirodno evociraju, kao što su manipulacija, minijaturizacija, moć i kontrola...”. Za dugačku listu imena i radova umetnika sa ovih izložbi, koji praktično čine dream team star sistema umetnosti Zapada, zainteresovani čitalac se upućuje na kataloge dve izložbe[2] [3] i njihove web-prezentacije[4] [5]. Spisku ovih radova i umetnika se svakako mogu pridružiti instalacije od mekanih lutki nedavno preminulog Mike Kelley-ja, papirne i gumene lutke nastale po fantazmagoričnim outfit-ovima Matthey Barney-ja iz Cremaster ciklusa, lutkarski tretman manekenki na revijama pokojnog Alexander McQuenn-a, ili čitava grupa umetnika sa dalekog istoka, poput Takashi Murakami-ja, koji pronose slavu japanske Anime, Manga ili najnovije Kigurumi (eng. Dollers) sub-kulture.
Potencijalnu subverzivnost mekanog skulpturalnog materijala i provokativnu moć lutke Sanja Poštić koristi svesno i vrlo umešno, suptilno i duhovito. Već 2011, Temori Dolls izložba u Johanesburgu je bila naslovljena Killer Art Scene. Eksplicitno referencirana tema prikaza smrti u umetnosti se već tada jasno mogla uočiti i izdvojiti, a ovo interesovanje je nastavljeno i prisutno i u najnovijim radovima prikazanim u okvirima ove izložbe. Sanja svoje radove označava šifrom TDn, i do sada ih je napravila stotinjak. Radovi u u kojima se njene lutke sreću sa smrću u umetnosti su: TD93:Qvo Vadis Domine?, TD92:Joan of Arc, TD91:Lady Marina, TD90:John Doe underneath, TD89:Santa's last days, TD82:Life does survive - Guillotine, TD80:There’s always room for two, TD69:Fountain, TD63:Informal scare, TD60:MR, TD50:Piano death, TD48:Shoot , TD42:La Mort de Marat, TD30:Afterlife/Resurrection, T16:Killer art scene, TD9:Afterlife in colors i TD7:Afterlife. Kako je moguće upotrebiti nešto tako nežno i delikatno, kao što je to mekana lutka nalik dečjoj igrački, u prikazu tako grube i surove teme kao što je nasilna smrt? Setimo se da plišane mede i zečevi nisu bilo kakve igračke, one su Igračke sa velikim I, za čedno dete (otuda čedo), u uzrastu pre nego što se kod njega razdvoje rodna od polnih obeležja: plišanim medvedićima se podjednako igraju deca i muškog i ženskog pola, pre nego što ih okruženje preusmeri ka rodnim ulogama i igranju sa Action Man lutkama za dečake, ili Barbie Girl lutkama za devojčice. Taj intencionalno konstruisani procep je jedno od izvorišta snage i kvaliteta radova Sanje Poštić. Istovremeno prisutan nesklad upotrebljene forme i iskazane ideje predstavlja vrstu sublimne aporije ili paradoksalne antinomije, nešto što je istovremeno i divno i užasno, nemoguće mesto i neodrživo stanje. Neme lutke koje učestvuju u brutalnim prizorima, “sakriveno otkrivaju” tajne neshvatljivog prelaza iz jednog stanja (bezbrižnosti, blagostanja, života...) u drugo (stresa, bolesti, umiranja...), trenutke i mesta u kojima nevinost i krhkost onog od čega smo sazdani puca pod naletima beskrupulozne manipulacije idejama, željama, osećanjima i ljudima, čak i onim bićima koja su nam najbliskija (pogotovo njima).
Vrlo je interesantno da van sveta umetnosti, gore izdvojeni radovi Sanje Poštić komuniciraju sa još dva dioramska prikaza, koji se lako mogu svrstati pod case-studies izučavanja neke buduće oblasti arheologije znanja: dioramskih radova viktorijanskih i habsburgških taksidermista i dioramskog rada Frances Glessner Lee, prve žene člana Američke forenzičke akademije. Inscenirani dioramski prizori taksidermista sa kraja XIX i početka XX veka, poput Hermann-a Plocquet-a, Henry-ja Gerrard-a, Paul-a Henning-a ili viktorijanskih taksidermista Edward-a Hart-a, Walter-a Potter-a i William-a Chalkey-a, prikazuju preparirane mrtve životinje u scenama koje su različite od onih koje najčešće srećemo u prirodnjačkim muzejima, u kojima su punjene životinje aranžirane “kao da su žive” i u svom prirodnom okruženju. Ovde pak razigrana bolesna mašta autora smešta desetine mrtvih životinja u svakodnevne prizore iz ljudskog života, kao što su (mačje) venčanje ili čajanka, (zečji) školski čas ili (ptičja) sahrana. Ono što zapravo eksplicitno vidimo su preparirane mrtve životinje, ali kao i pred umetničkim „remek delom“ na kom je npr. naslikana neka od simfonija smrti, skloniji smo da budemo fascinirani veštinom taksidermiste, nego da razmišljamo o sopstvenoj konačnosti i morbidnosti prizora (Potter je 1880 otvorio muzej u Bramber-u, Sussex, koji je bio toliko popularan da je železnička stanica u ovom gradiću morala biti proširena).
40-tih godina prošlog veka, Frances Glessner Lee je započela rad na nizu od 18 dioramskih prikaza mesta zločina, vernih detaljnih modela u razmeri inch-to-foot, na kojima su policijski istražitelji obučavani u rešavanju slučajeva ubistava. Nutshell Studies of Unexplained Death[6] postavlja temelje forenzičke nauke i profesije u Americi, zajedno sa donacijom ove multimilionerske naslednice od $250,000[7] Harvardskom Univerzitetu za osnivanje katedre za Legal Medicine, 1932 godine. Godine 2012, rediteljka Susan Marks je snimila dokumentarni film Of Dolls and Murder[8] o ovoj interesantnoj i neobičnoj ženi.
U Novom Sadu, 8. jula 2014.
Staniša Dautović




[1] http://temoridolls.blogspot.com/p/definition.html , poslednji pristup 30. jula 2014.
[2] Ward,L., Soft sculpture, National Gallery of Australia Publ., 28 pp, April 2009, ISBN-13: 9780642334022, slobodno dostupno na adresi (poslednji pristup 8. jula 2014.): http://nga.gov.au/Exhibition/SoftSculpture/pdf/softsculptureevents.pdf
[3] Schaffner, I., Kuoni, C., Weiss, A., The Puppet Show, 128 pp, May 2008, Publisher: Institute of Contemporary Art, University of Pennsylvania, Philadelphia ISBN-13: 978-0884541134
[6] 4 od 18 slučajeva iz Nutshell Studies of Unexplained Death se mogu videti na linku http://www.deathindiorama.com , poslednji put posećenom 8. jula 2014.
[7] Na današnji dan (8. jul 2014.), četvrt miliona američkih dolara iz 1932, iznosi oko $4,341,240.
[8] Susan Marks, Of Dolls and Murder, 2012, dokumentarni film, trajanje 1:10:05, slobodno dostupno na http://youtu.be/8NE1QsVfnd8 , poslednji put posećeno 8. jula 2014.


katalog savremene umetnosti izba- contemporary art catalogue in Novi Sad

Medij poput igračke

Pre pet godina nastale su prve ručno šivene lutkice Sanje Poštić, koje je nazvala Temori Dolls. Malih dimenzija, one su odgovor na obilje živopisno dizajniranih karaktera sa kojima se srela dok je živela i radila u Južnoj Koreji, i obilazila druge azijske zemlje. U tim zemljama je tradicija pačvorka još uvek živa, dok je upravo u Južnoj Koreji, praksa pravljenja lutkica veoma rasprostranjena. Prvih sto Temori Dolls radova, gravitiralo je ka dizajniranju karaktera, i oni su zaista lako prepoznatljivi kao pripadnici jedne, kako ju je Antea Bajs (Anthea Buys) nazvala, "deminutivne rase". Koncept kreiranja karaktera će se u kasnijim ostvarenjima proširiti na sižee u kojima oni učestvuju. Iako je i pre navedene nadogradnje sadržaja svaka lutkica bila unikatna, ipak nije postojala autorkina namera da sa njima uđe u galerijski prostor i da uz njihovu pomoć izrazi svoje stavove o savremenoj umetnosti. Uskoro će svet njenih likova postati pozornica za komentare i interpretacije mnogih opšte poznatih trenutaka, gotovo arhetipova XX veka. Ponekad u serijama, minijaturni akteri Poštićeve biće inspirisani crtežima drugih umetnika, poznatim scenama iz filmova, remek delima istorije umetnosti, samim ličnostima umetnika-teoretičara koji su u prošlom veku drastično uticali na shvatanje umetnosti, ali i pojavama iz domena popularne kulture, tradicije, etnografije, svakodnevnog života... Značajan broj kolekcionara, koji poseduju neku od Temori Dolls lutkica, dolazi upravo iz sveta umetnosti, što ukazuje da one izazivaju reakciju kod osoba kojima dileme savremene umetnosti nisu strane.
Umetnička dela su često protkana nekom vrstom kritike, komentara i interpretacije raznih aspekata današnjeg života. Ona nose u sebi mnoge slojeve stvarnosti, i u želji da neke od tih  slojeva uverljivo izraze, koriste se svim raspoloživim sredstvima čineći ih tako legitimnim umetničkim sredstvima. Stoga, Temori Dolls možemo shvatiti kao novi medij kroz koji se autorka izražava. U umetnosti XX veka viđali smo umetnike koji kreiraju autentične medije kojima će, kao novim jezikom, iznositi svoje stavove. Pojave, ličnosti, scene, istorijski događaji, umetnička dela i lične nadrealne konstrukcije - svi motivi Poštićeve - dostižu transformaciju kroz medij šivene lutkice, postajući umiljati, ali s druge strane i pomalo bizarni prizori, transformišući snažan motiv u predmet koji nam, u novom ruhu, sugeriše nežnost i taktilnost. Tom utisku doprinosi i bogatstvo materijala, uglavnom tekstilnih, koji su smisleno birani kako bi teksturom i dezenom odgovorili interpretirali motive i preveli ih u Temori Dolls artefakte. U njima, rodne studije lako mogu pronaći inspirativan materijal, jer se lutkice odmah percipiraju kao delo ženskih ruku, nastale tradicionalnim, starinskim načinom, koji se danas uglavnom ne koristi u izradi igračaka, i koji bi dalekim generacijama prošlog veka bio tehnički mnogo bliži.
Temori Adjaši je fiktivna ličnost folklora Južne Koreje, koji se često prerušava sa ciljem da sakrije svoj pravi identitet. Sanjini mali likovi su sposobni da preuzmu bilo čiji identitet, da se sa njim poigraju, kao u delu TD 24: EVERYONE IS AN ARTIST, u kojem autorka interpretira Bojsov stav prema umetnosti.

Dr Vladimir Dimovski





bybaba
http://bybabaoutlook.tumblr.com/


handsomethings.com
http://handsomethings.com/2012/06/06/temori-dolls/



coup.co.za
http://coup.co.za/issues/19/37.html



thefancy.com
http://www.thefancy.com/things/264495593/Temori-Dolls-by-Sanja-Postic


jhblive.com mentioned TD in the article:
http://www.jhblive.com/live/review_view.jsp;jsessionid=CE95943CE98EE87691392792B8FAFBE5?review_id=84113


andyoucallmeparanoid blog:
http://andyoucallmeparanoid.tumblr.com/post/12441172977/temorimarat


The Maboneng Precinct - on the East Side of Johannesburg City
http://www.mabonengprecinct.com/entertainment/arts


10and5.com published short article 29th Sptember:
http://10and5.com/2011/09/29/sanja-postics-temori-dolls-2/



Offcanvas.co.za published photos 21st August:
http://offcanvas.co.za/events/86/


Jacaranda FM - what is happening in Gauteng
jacarandafm.com

David Krut Projects news:
TEMORI DOLLS DAVID KRUT




agitpop.me about Temori Dolls August 2011:
Maja Maljevic - Inspirational Board



David Krut 2010 catalogue:
http://www.davidkrutpublishing.com/dkp/wp-content/uploads/2010/11/CatalogueLR.pdf



Many thanks to the bald man
ANTHEA BUYS - Jul 30 2010 06:00

Triangle Man is unique among all Temori dolls, a diminutive race of hand-stitched patchwork creatures with origins in South Korea.

So far, he is the only doll Temori inventor Sanja Postic has made in the shape of a triangle and his physical features -- his shiny olive face and star-spangled torso -- are exclusive to him.

Born in Croatia and now living in South Africa, Postic started making Temori dolls in 2009 after living and working in South Korea, where ancient traditions of patchwork fabric craft and doll-making are still observed today.

In a craft called Bojagi, industrious Korean women (and sometimes men) used to gather the scraps of fabric left over after a garment was made and stitch these together to make wall-hangings, carrying sacks, blankets and other useful items.

Bojagi is still practised and taught widely in South Korea, but instead of using scraps Bojagi crafters source fine fabrics to be cut up and then stitched back together. Like the Bojagi cloths of old, Temori dolls are made using scraps -- old clothes, fabric off-cuts and Postic's random finds.

In South Korea's big cities the tradition of doll-making is undergoing a revamp influenced by mainstream Manhwa, a style of cartooning particular to Korea but visually similar to Japanese Manga. Instead of figurative representations of human characters, Manhwa-influenced dolls blend human, animal and robot features, and are rendered with gaudy scraps and decorated with buttons, sequins and glitter. Like Temori dolls, they are typically hand-sewn and individually hand-designed.

The name Temori is inspired by a fictional character in South Korean folklore, Temori Adyashi. In English, Temori Adyashi means "the bald man" (recorded phonetically by Postic as "the bold man"). Temori Adyashi is a bald man with a wrinkled forehead and several animal-suit disguises, which he wears to hide his true identity. Postic's Temori dolls are interpretations of the disguised Temori Adyashi. Several of them have wrinkles stitched across their generous foreheads, whereas with others Temori Adyashi is so well disguised he appears to have lost his forehead altogether. The Temori Afterlife series is a case in point. This ghoulish family of Temoris has emerged from the grave skeletal, sans forehead or wrinkles, and wearing a mop of matted hair.

Once each Temori doll is made, it is complemented with a nearly life-size, hand-drawn portrait. Measuring an approximate height of 8cm, Temori dolls are small enough to lose in a handbag, and their portrait cards fit snugly into a wallet or business-card holder.

Temori dolls retail at Duka Art at 44 Stanley in Auckland Park (www.dukaart.co.za), Johannesburg, and at Eau-la-la in Menlyn, Pretoria (www.eau-la-la.co.za)


Danny's Daily
Dool shop
http://blog.naver.com/djhdjh0925/70072606424
Email Post

Popular Posts